NA ZGARIŠTIMA IZNEVJERENIH NADA I OČEKIVANJA

Čitanja: Dj 3,13-15-17-19; 1 Iv 2,1-51; Lk 24,35-48

S čime su se ova dvojica učenika, napuštajući Jeruzalem te zaputivši se prema zapadu, u noć, morala rastati, morala pozdraviti i što su morali pokopati u svetome gradu kad su pošli u   Emaus?   Rekli   bismo   jednostavnim   rječnikom:   Iza   sebe   su   ostavili   zgarište   vlastitih očekivanja, pokopali su sve svoje nade. U zidinama svetoga grada razoreno je i uništeno sve u što  su  polagali  svoja  životna  očekivanja,  svoje  nade.  S  Isusovom  osobom  povezivaše  ih  sve čemu  se  cijeli  narod  nadao,  što je  očekivao u  svim  vremenima  od  svoga  izlaska  iz Egipta, od Jakovljeva   obećanja   o   ‘zvijezdi   iz   Judina   plemena’,   spasenje   Izraelovo,   ispunjenje   svih očekivanja.  Vjerovali  su da  je  taj  konačni  spas  pod  Isusovim  rukama  opipljiv. Toliko  je  dobra učinio,  to  sami  priznaju  nepoznatom  pridošlici  koji  nema  pojma  što  se  ondje  zbivali,  a  i  on dolazi  iz  toga  mjesta.  Doživjeli  su  Isusa  kao  osobu  silnu  na  riječi  i  djelu,  i  sad  su  bili  očevici kako  taj  očekivani  Mesija  i  Prorok  zaglavi.  Osudiše  ga  po  pravu  i  zakonu,  osudu  potvrdiše  i rimske  vlasti,  i  na  kraju  grob  osta  vječni  usud  tomu  Isusu  iz  Nazareta.  To  im  je  toliko neshvatljivo da su tužni i žalosni, utučeni, i što se više udaljuju od Jeruzalema prema Emausu, mjestu  vlastitog  Nedohoda,  sve  se  više  udaljuju  od  svoje  budućnosti,  idu  prema  ništavilu  i beznađu. Jeruzalem i Emaus: dva pola, kontrapunktirana, razapeta između života i smrti.

I  nikako  se  ne  mogu  pomiriti  s  činjenicama  od  prije  tri  dana  te  stalno  iznovice raspredaju  o  onome  što  se  dogodi.  Što  su,  da  ni  vlastitim  očima  ne  vjeruju,  morali  doživjeti promatrajući  sudbinu  toga  Pravednika.  Nema  riječi  koja  bi  izrazila  njihovo  snebivanje,  nema osjećaja koji bi dostatno očitovao i izrazio njihovo duševno stanje. Jedino što im još preostaje jest ljudska riječ, razgovor, dvogovor, i međusobno tješenje. Neshvatljivost proteklih dana njih ne  napušta.  Nalaze  se  poput  starozavjetnog  Joba  na  spepeljanim  zgarištima  koji  ništa  ne razumije  od  svega  što  mu  to  Jahve  učini.  Nadvladan  je  svojim  jadom  i  boli.  Tješe  ga  trojica prijatelja  nakon  dana  žalovanja  i  nijeme  šutnje,  pričaju  mu  pobožne  priče  o  Bogu,  koje  zna svaki pobožni Židov, ali sve to ne dira njegovo srce. Na kraju svih tih njihovih priča uzvraća im Job:  “S  vama,  brbljavcima,  izumire  svaka  mudrost  i  znanje”.  Kao  da  im  želi  poručiti:  Lako  je vama govoriti iz svoje pozicije, od života vi ništa ne razumijete, podigli ste oko sebe veliki zid frazetina i krilatica.

Jahve  na  kraju  staje  i  brani  svoga  slugu,  pravednog  Joba,  Isus  se  objavljuje  i  ovoj dvojici  u  trenutku  lomljenja  kruha.  Nije  ovaj  Isus  poput  ponovno  oživljenog  Lazara.  Ta  da  je bio  prijašnjeg  izgleda,  onda  bi  bio  poput  mladića  iz  Naima,  uskrslog  Lazara.  Potrebno  je najprije   gledanje   srca,   da   bi   se   otvorile   tjelesne   oči.   Srce   se   mora   zapaliti,   da   bi   oči progledale. Sve je to jedna silna životna utjeha: Ma kamo se zaputili, ma gdje mi bili, reći će psalmist,  ondje  nas  prati  njegova  ruka  i  desnica.  Mogu  se  rušiti  bregovi  u  more,  taliti  i raspadati  kozmički  elementi,  može  nestati  i  svijet  u  ognju  i  sumporu,  Gospodin  je  uz  nas. To je početak uskrsnog iskustva uprizorena na primjeru dvojice na putu u Emaus. Isus, koga smo jednom  poznavali  i  spoznali,  koji  je  nas  pozvao,  ne  napušta  nas,  već  nas  prati,  duhovno  i fizički, ma gdje bili.

I današnje čovječanstvo egzistira, živi negdje između drame Velikog petka i ponovnog otvaranja  očiju  za  nazočnost  Krista  uskrsloga.  Između  porušenih  i  razbijenih  ideala,  panike  i razočaranja, sumnje, mrzovolje te ponovnog oživljavanja iskonske vjere u Boga. Čovječanstvo je  ponovno  negdje  na  putu  iz  Jeruzalema  u  Emaus,  u  vremenu  zahladnjenja,  ohlađivanja  i ravnodušnosti,   gdje   ipak,   svemu   unatoč,   još  uvijek   gori   zapretani   oganj   koji   svršava   u slavodobitnom uskliku: “Vidjeli smo Gospodina. On nam se ukazao.” Kod učenika sve svršava u ponovnom okupljanju, zajedništvu koje ubuduće tvore i koje je nerazorivo. Svi su oni iskusili osobnu nazočnost uskrslog Gospodina. On im se ukazao. Otvorio im srca i pamet.

I nas će pitati o razgovorima koje vodimo. O samogovorima u besanim noćima, kad se tisuću pitanja sručuje na  našu glavu, o dvogovorima koje  vodimo pitajući o konačnom smislu svega, kad sve dovodimo pod znak pitanja, kad je čovjek na rubu očaja, kad je prisiljen sve to iz sebe istresti pred Boga svoga (Pred njim molitvu svoju izlijevam, dušu, srce… Suze su kruh moj danju i noću dok me svednevice pitaju: Gdje je Bog tvoj, pita se psalmist: suze kao izvori koji čiste srce, ulijevaju novu nadu). Nepojmljivo im je da može biti netko u Jeruzalemu tko ne bi znao za onu tragediju od onomad. Sve je jedno veliko protuslovlje, makar su nešto načuli i ostali  zbunjeni  pričama  nekih  ženskih  osoba  o  nekakvim  viđenjima,  ukazanjima.  Rekli  bismo: Ženska  posla…  Zaplakane  oči  ne  vide  ništa,  nikakva  anđela,  nikakvu  utjehu  ni  nadu.  Njih dvojica  imaju  sve  informacije  o  Isusu,  praznom  grobu,  anđelima,  ukazanjima,  ali  su  sve obične priče, možda ženske halucinacije.

Upravo  ih  u  tom  trenutku  Isus  prekida.  Svoje  vlastite  učenike  naziva  nerazumnima  i spora  srca  da  vjeruju  što  su  proroci  davno  već  rekli  o  Mesiji.  Potrebna  je  ponovna  lektira Biblije,  spočetka.  Od  prvih  redaka.  I  vidjeti  kako  je  Bog  Isusa  Krista,  Bog  o  kome  je  Isus neprestance govorio u raskoraku, ako ne i u oprjeci s ovim o kome govore i koga navješćuju službeni  predstavnici  židovstva,  kako  ga  tumače  i  izlažu  književnici  i  farizeji,  pismoznanci  i veliki svećenici koji Isusa osudiše. Do konačnog nepomirljivoga sukoba između Starog i Novog moralo  je  doći,  a  Uskrs  je  samo  potvrda  da  Isus  nije  ušutkan,  da  se  Bog  stavio  konačno  na njegovu stranu, da je u njemu budućnost i život.

Taj  sraz,  odn.  konflikt  naznačen  je  već  u  Starom  zavjetu,  na  svakom  njegovu  mjestu, do kraja jasan i artikuliran, samo što su pojedinci instrumentalizirali za svoje potrebe i interese i  Zakon  i  Boga.  Jer  ako  su  Isusovi  suvremenici  smatrali  Isusa  za  uskrslog  Jeremiju,  kako  se postupalo  s  Jeremijom  i  gdje  on  završi?  Kakva  bijaše  njegova  kob  i  životni  ishod?  Jasno, mučenički, kao i kod ostalih proroka (prisjetimo se samo Jeremijinih riječi o Hramu – pogl. 7 -, zbog iste je riječi otišao i Isus u smrt). Vječni sukob u vjeri između formalizma i srca, zakona, propisa  i  odanosti,  proroka  i  svećenika.  Drugi  su  smatrali  Isusa  uskrslim  Ilijom.  Kako  se  s Ilijom  postupalo?  Ili  s  ostalim  prorocima  koje  su  očevi  ubijali  da  bi  im  sinovi  i  unuci  podizali spomenike!  Koja  korist  od  mauzoleja  velikanima  prošlosti,  ako  ih  se  za  života  nije  slušalo  i njihove mudre savjete slijedilo? Spomenici su to samo vlastitoj nečistoj savjesti. Tako postaje Sveto  pismo  riječju  koja  oživljuje,  koja  poziva  na  život.  Samo  ga  je  potrebno  čitati  Isusovim očima. I dijeliti poput hrane.

Nije  slučajno  da  se  Isus  objavljuje  upravo  kroz  jelo  i  za  blagovanja.  Najstariji  oblik ljudskog zajedništva jest zacijelo stol. Dioba hrane i zalogaja, gdje nitko nije isključen. Mjesto i vrijeme gdje se i Isus očituje kao onaj koji navijeke živi i nikad više ne umire. Prenijeti se to dade  i  na  našu  pripadnost  Crkvi.  Nije  dovoljno  biti  samo  izvana  njezin  član,  ‘šlepati’  se  s ostalima  u  povorci  ili  mimohodu.  To  ne  otvara  oči.  Tek  slušanje  Isusove  riječi,  blagovanje  za stolom  gdje  se  lomi  njegov  kruh  i  stvara  zajednica,  otvaraju  se  oči  za  Isusa.  Bogoslužje  u dvojini riječi  i sakramenta  mjesto je  susreta s  Uskrslim,  a osobna ljubav prema  njemu  otvara oči.

U trenutku kad iščezava ispred naših očiju slijedi povratak iz Emausa, mjesta razorenih nada  u  Jeruzalem,  svjedočeći  novi  život  i  budućnost  u  zajedništvu  s  njime.  Onim  prvim svjedocima bijaše dano gledati ga i opipati, Uskrslog, iskusiti njegovu nazočnost i zaputiti se u misije na njegovu riječ. Međutim, moguće ga je  ‘dodirnuti’ duhom, zapućujući se za njim koji ide ispred nas. Kao nepoznati pratitelj, kao svjetlo u našoj tami, kao gorući oganj u zapaljenu srcu. Na život i smrt, sudbinski se vezao uz čovjeka i ostaje s nama i uz nas makar toga i ne bili svjesni. Tajna je to pred kojom se pada na koljena i prihvaća u zahvalnosti i (u)divljenju.

Evanđelist  Luka  podrijetlom  je  Grk,  dolazi  iz  poganstva,  i  za  njega  uskrsnuće  nije nikakav eshatološki događaj, na kraju vremena, nešto što se zbiva u budućnosti, nego ovdje i sada  stvaranje  novog  čovjeka,  novoga  zajedništva,  omogućivanje  novog  (spo)razumijevanja među ljudima, učenje novog oblika života, zajedništvo blagovanja. Isus otvara novi put, on je začetnik  novog  života,  on  je  predvodnik  u  novi  život,  u  koji  nam  je  unići  kroz  mnoge  nevolje (usp.  Dj  14,22;  9,2).  Potrebno  je  uskrsnuti  iz  svijeta  vlastite  izolacije,  iz  dugo  podhranjivanih sukoba,  nesnošljivosti,  uskrsnuti  iz  vlastitih  predrasuda,  ustrajati  u  zajedništvu  vjere,  nade, ljubavi, lomljenja kruha i molitvi. To je predokus budućeg svijeta, koga je predokus liturgija.

fra Domagoj Runje